U velikoj, ali pustoj kući u okolini Kruševca, Milan i Zorica sedeli su za bogato postavljenim stolom. Sve je bilo tu – i suvo meso, i mimoza salata, i sarma koja je tiho krčkala na šporetu. Ali, falilo je ono najvažnije. Falio je njihov jedinac, Nikola, koji je već petu godinu radio u Austriji, u Gracu. Milan je nervozno lupkao prstima po stolu, gledajući u telefon, dok je Zorica krišom brisala suze krajem kecelje, nadajući se da će ekran zasvetleti.
Kada je telefon konačno zazvonio, Zorica je skočila kao da ju je nešto opeklo. Bio je to video poziv. Na ekranu se pojavilo Nikolino lice, umorno i bledo, sa tamnim podočnjacima. Iza njega su se videli metalni ormarići i hladan sivi zid. Nije bio svečano obučen, već u radnom kombinezonu. Majčino srce odmah je zadrhtalo. Osećala je šta dolazi, ali nije želela da poveruje.
“Srećno Badnje veče, majko… oče,” rekao je Nikola tihim glasom.
“Srećno, sine,” odgovorila je Zorica drhtavo. “Kad krećeš? Sve smo spremili, pečenica je gotova, otac je otvorio najbolju rakiju…”
Nikola je spustio pogled.
“Majko… ne mogu da dođem. Šef mi je rekao da moram da radim i sutra i prekosutra. Kolega se razboleo, moram da ga menjam. Ako odem, dobiću otkaz. Ovde nema mnogo razumevanja.”
U kući je nastala tišina. Milan je samo teško uzdahnuo, kao da mu je neko stavio kamen na grudi. Ustao je od stola i prišao prozoru, gledajući u mrak da mu sin ne vidi suze. Zorica je počela da plače.
“Ali, sine… peti Božić bez tebe. Zar su im pare važnije od porodice? Šta će nama novac kad smo sami?”
“Nemoj plakati, majko,” govorio je Nikola, a oči su mu bile pune suza. “Doći ću za Uskrs, obećavam. Pošaljite mi slike trpeze. Volim vas.”
Veza se prekinula. Ekran je potamnio. Zorica je spustila telefon na sto kao da je težak kamen. Sat na zidu je glasno otkucavao, a tišina u kući postajala je sve teža.
Milan se vratio za sto, sipao sebi rakiju i ispio je u jednom gutljaju.
“Ugasi svetlo, Zoko,” rekao je promuklim glasom. “Kome više svetli ova kuća? Džaba smo čekali.”
Zorica je ugasila glavnu lampu. Ostali su da sede u polumraku, osvetljeni samo kandilom ispod ikone. Hrana se hladila na stolu, a niko nije imao snage ni zalogaj da uzme.
Napolju je počeo da pada gust sneg. Posle nekog vremena njihov stari pas, koji nikada nije lajao bez razloga, skočio je prema kapiji i počeo glasno da zavija.
“Šta mu bi sad?” promrmlja Milan. “Da nije neka životinja?”
Tada su čuli zvuk motora. Zvuk automobila koji su mogli prepoznati među hiljadu drugih. Dizel je stao tačno ispred kapije. Zatim lupanje vrata auta.
Milan je ustao i uzeo lampu.
“Idem da vidim ko je u ovo doba.”
Zorici je srce tuklo toliko jako da joj se činilo da će iskočiti iz grudi. Čula je korake po snegu. Škripu kapije. A onda glas koji joj je nedostajao više od svega.
“Ćale! Gde si, domaćine?”
Zorica je vrisnula i istrčala napolje u papučama, pravo u sneg. Pod svetlošću farova tamnog BMW-a stajao je Nikola, raširenih ruku i širokog osmeha. Milan ga je držao za ramena i prvi put posle mnogo godina plakao bez skrivanja.
“Nikola! Sine moj!” jecala je Zorica, grleći ga.
“Tu sam, majko,” šaputao joj je. “Oprostite što sam slagao. Hteo sam da vas iznenadim. Nisam smeo ništa da kažem dok nisam prešao granicu.”
Ušli su u kuću koja je samo nekoliko minuta ranije delovala prazno i hladno. Sada je bila puna života. Milan je upalio sva svetla, a Zorica nije skidala pogled sa sina, kao da se plaši da će nestati.
“Vidi njega, Milane,” smejala se kroz suze. “Smršao mi sav. Nema tamo majčine kuhinje.”
Nikola je izvadio poklone. Za oca skup sat, za majku svilenu maramu. Ali Milan je odmahnuo rukom.
“Skloni to, sine,” rekao je vadeći iz vitrine svoju najbolju domaću rakiju. “Večeras se pije prava domaća, jer mi se sin vratio kući!”
Večera se pretvorila u slavlje. Pozvali su i komšiju preko puta. Radio je svirao staru narodnu muziku, tanjiri su se praznili, a srca punila. Nikola je pričao o putu, o gužvama na granici, kako je vozio skoro petnaest sati bez odmora samo da stigne na Božić.
“Vredelo je,” rekao je Milan brišući brkove. “Jer kuća bez dece nije dom. To su samo zidovi.”
Kasno te noći, kada su svi zaspali, Zorica je tiho ušla u sinovljevu sobu. Pokrila ga još jednim ćebetom i poljubila ga u čelo, baš kao kada je bio mali. Zahvalila se Bogu što joj je vratio ono najvrednije.
Jer život u tuđini jeste težak, ali nema ništa slađe od povratka svojoj kući i svojim ljudima.
