Povremeni post je hit, a neki ipak ne mogu da skinu ni gram. Zašto?

Povremeni post  nije bio baš česta tema sve dok  teniser Novak Đoković nije saopštio da se pridržava ovog režima ishrane. A budući da to radi Nole, znači da je i zdravo, i pritom se mršavi. Zato su mnogi probali da se ovako hrane, ali rezultati su izostali… Šta se dogodilo?

Ljudi povremeni post koriste kako bi smršali, poboljšali zdravlje i pojednostavnili način života. Postoje i određene studije koje su dokazale da povremeni post (Intermittent asting) deluje pozitivno na organizam, pa čak i da pomogne da duže živite. Proces koji se u našim ćelijama odigrava prilikom posta naziva se autofagija. U pitanju je proces kojim ćelije razgrađuju i recikliraju svoje komponente i time telu obezbeđuju i pospešuju proces obnove ćelija.

Ćelije autofagijom odstranjuju oštećene proteine i organele, te tako suzbijaju negativne efekte starenja organizma. Naučnik Jošinori Osumi dobio je Nobelovu nagradu zbog značajnog doprinosa proučavanja ovog sjajnog fenomena i „krivac“ je za popularnost povremenog posta.

Probala sam i nije uspelo

– Moj suprug i ja probali smo povremeni post i hranili smo se po tim pravilima dve nedelje. Osam sati, tačnije od devet  do 17 sati smo jeli, a posle toga, do sutradan u devet pili smo vodu ili nezaslađen čaj. Bilo je preteško, jer oboje volimo večeru. Ali, pridržavali smo se, a kada bi nastupio period gladi, pili smo vodu i mašatali o periodu kada ćemo jesti. Doručak obilan, za ručak smo jeli meso, salatu, pa bismo zasladili. Mislili smo da nije kasno i da ćemo te kalorije potrošiti. Nakon dve nedelje – poraz! Nismo skinuli ni gram! – priča nam svoje iskustvo naša koleginica novinarka.

Hit zbog mršavljenja

Prema rečima Tanje Olajdžije, nutriocioniste-dijetetičara, popularni IF postao je još popularniji zahvaljujući novim saznajima o autofagiji i benefitima za naš organizam, za koja je usledila i Nobelova nagrada. No, čini se da se najveći deo populacije interesuje za ovaj način ishrane pre svega radi gubljenja suvišnih kilograma.

– IF predstavlja način ishrane koji nas ograničava, pre svega, u vremenu kada imamo obroke i kada ne unosimo nikakvu hranu. Različita su mišljenja koliko je vremena „gladovanja“ potrebno da se autofagija pokrene, ali svi se slažu  da je to minimum 12 sati, a ja bih dodala da je to veoma individualno i da zavisi od karakteristika svakoga od nas, kao i unete količine i vrste hrane u periodu kada jedemo – kaže za eKlinika portal nutricionista Tanja Olajdžija i dodaje da većina ljudi praktikuje model 8-16, odnosno u periodu od osam sati imaju obroke, a 16 sati ne jedu. Ne postoji generalna preporuka šta je najbolje, kada govorimo o samom trajanju oba perioda, kao i vremenskom rasporedu.

Grešimo u izboru i količini hrane

– Ako smo navikli da doručkujemo biće nam lakše da preskočimo večeru i obrnuto. U svakom slučaju ono što je krucijalno za uspeh ove ishrane jeste šta ćemo jesti u okviru tih osam sati. Ako unosimo više energije nego što nam je potrebno jasno je da nećemo smršati, pa makar ne jeli narednih 16 sati. Setimo se starog „pravila“ da većina nas nabaci višak kilograma upravo neredovnim obrocima, tako što pregladnimo i onda se prejedemo.  Stoga izbor i količina namirnica tokom tih osam sati igraju veliku ulogu u tome hoćemo li izgubiti željene kilograme – tvrdi Tanja Olajdžija.

Fizička aktivnost

Fizička aktivnost je kao i uvek preporučljiva. No, treba je pametno birati i uvoditi, kaže nutricionista, kako ne bismo posustali pred prevelikim promenama i zahtevima za naše telo. Jasno je da ako smo gladni teško da se možemo posvetiti treningu, a to ne bi bilo ni korisno za naše zdravlje. Blaga fizička aktivnost poput šetnje čini se najbezbednijom preporukom za većinu nas.

Klopka

– Svako ko se bori duže vreme sa raznim dijetama i ima svojevrsnu emocionalnu vezu sa hranom ima velike šanse da ovim načinom ishrane upadne u ponovan krug prejedanja i izgladnjivanja. Stoga ovaj režim ne bih preporučila tom delu populacije, pre nego što ne rešimo emocionalnu vezu sa hranom. Naravno, svako sa istorijom poremećaja u ishrani takođe ne treba uopšte da razmišlja o IF. Što se tiče hroničnih bolesnika situacija je različita, za neke može biti korisno (insulinska rezistencija, na primer), a za druge štetno, tako da je najbolja preporuka posavetovati se sa nutricionistom – preporučuje Tanja Olajdžija.